Uspomene
Doox
(1)
Seti se prvih reci kad sam reko volim te,
cuka mi se cesto cimne pa proslost zaboli me.
Na zalost, tako mora biti,
ljubav je misterija, ko zezanje u igri.
Svaki tvoj korak vrlo dobro znam,
nekad bio sretan, sad sam retko nasmejan.
Kazaljke otkucavaju, a tebe nema,
ali srce drzi se, kao da je stena.
I ja pogresim pa ne zvucim pametno,
pitam se da li smo uopste bili zajedno.
Puklo je sve na obicne komade,
seti me se kada vidis potpis ispred zgrade.
I dalje stoji tamo kao moje trece oko
budan sanjam pisem tekstove, zajedno sa zorom.
Ne znam dal' da verujem u tzv sudbinu,
sve sto mislim snimim u studiu.
(2)
Vise nisam klinac prosla je mladost,
ko bi rekao da sam tako, brzo odrasto.
Mnogo ljubavi kad izgubis to boli,
kao sibica, na prste kad izgori...
Pece te savest jer mislis da si kriv,
usponi i padovi i tako dok si ziv.
Lagano vreme, tebi istice,
i svaka uspomena u meni brzo procice.
Bila si mi sve, a sad si nista,
i moja spika s'tobom vise nije ista.
Mozdaaa neke stvari shvatis,
ali sada, mozes da palis.
Nocu i danju ispisujem te stranice,
i ovog puta ugasene su ljubavne varnice.
