Mornarska tekst
Zardjali Ekser
Na kraju grada je zelena zgrada,
na prvom spratu balkon je lep,
a na balkonu stoji dama,
drzi u ruci uveli cvet.
Slucajno naidjem, pogledah je,
kapetan sam i normalno sarmiram je.
Istaknem cinove, zavodljiv pogled,
a ona s' balkona mene kroz dvogled.
Gleda me ona prepotentno,
ja uporan, kapetanski, permanentno.
Kad podigla nosic, zabacila kosu
spazih joj lepu nozicu bosu.
Pitam je zasto je dama sama,
zbog cega drzi uveo cvet.
Kaze: “Ja cekam svoga mornara,
koji sad plovi u daleki svet !”
Pozvah je dole, jer skoro on nece,
prosetasmo malo, kupih joj cvece.
Kazem joj “Ne cekaj svoga mornara,
moja je mnogo vecaa … plata !”
Kad trze se ona prepotentno,
i lupi mi samar, bas kvalitetno.
“Ma nema sanse i nema tih para,
necu da prevarim svog mornara !”
