Usamljeni Andjeo 2013 tekst
Deniro
Od malih nogu nisam se uklapao nigde
oduvek usamljeni andjeo koji trazi svoje visine.
A noge ko da su izlivene u cement,
gazim napred ali nazad me vuce veliki teret.
I svi se pitaju zasto mi album kasni,
ali niko se ne pita kakve snove imam kad zaspim,
a ljudi vide samo ono sto zele,
kada mi ne ide nista,
tad vidim ko je uz mene (kum).
I zato tesko sticem u strance poverenje,
dusa zaboli kad vidim ko je na sceni cenjen.
Ulice vatrene, umesto snova pepeo,
negde daleko sada bi tako rado odleteo,
ali zelje su jedno, a mogucnosti drugo.
Country pesme uvek me podsecaju na drugo vreme, ludo.
A mozda sam lud,
samo ja izgubio sam buraz previse na ulicama.
Gradsko vaspitanje,
buraz ne volim narodnjake,
nisam svadbarski tip,
ne osecam to brate.
Ja volim rap jer ti ritmovi nose me,
kroz oluje i nevolje odma izvalim p****
i cesto postavljam sebi ta ista pitanja,
da li su buraz imala smisla sva ta odricanja
sto krenuo sam putem, putem bez perspektive,
putem ljubavi za rap, uz tenziju zadnje cetvrtine.
Za sve usamljene andjele sto traze isto,
srce cisto.
Zagrljaj, prica ko Monte Cristo,
ko Edmond Dantes,
sreca bezi iz ruku,
ali borim se ko lav da pronadjem svoju luku,
kao indigo deca, poremecaj u snu,
za mnoge glup, i mozda se ne isplati trud.
Mozda sam stvarno lud,
al ako je tako ostacu lud,
onaj isti Deniro,
muzika mi je blud.
