Ovde Ostajem tekst
Cache I Djavo
Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba,
neće vas grijat’, ko što ovdje grije.
Grki su tamo, zalogaji hljeba,
gdje svoga nema I gdje brata nije.
Od svoje majke, ko će naći bolju,
a majka vasa, zemlja vam je ova.
Bacite pogled po kršu I polju,
svuda su groblja vaših pradedova.
Ja sam rodoljub ali nisam šovinista,
nacista, fašista, ultranacionalista.
To što volim svoju zemlju, ne znači da mrzim druge.
Od Triglava do Vardara, pozdrav od južne pruge.
A sluge da budemo uštogljenim strancima.
Da zaboravimo lica sa brcima I opancima,
pa nekim indijancima da titramo po jajcima.
E pa vala neću makar vezali me lancima.
Da se odreknem istorije, vere I krsne slave,
pa kuća u moje selo im starija od države
Tamo je kao utopija a mi smo ovde jadni,
svi nove telefone, a svi će crknemo gladni.
Ovde te pare vrede, tamo je to petoparac,
da ne vidim beo dan a da crnčim ko’ magarac.
Pa šta smo mi ovce, sisali smo vesla,
a Andrić, a Pupin, a Nikola Tesla?
Tamo nema burek niti đuveča ni gulaš,
I ako kupiš namirnice, nemaš kad da skuvaš.
Tamo daleko, nema proja, kajmak I slanina,
tamo nije moje nebo, tamo nije moja klima.
Ni vitrina što mi čuva stare izbledele slike,
gde je moja bašta, moj ajvar, moje paprike.
Neću njihove ulice, ‘oću moj sokak,
da čujem dobar dan a ne guten tag.
Nije da nije nam otiš’o, najzdraviji soj, a ostala je bol.
Nije da nije nam rek’o Bog, da brojimo do tri, suze krv I znoj.
Nije da nije nam ostalo mnogo bremena, a malo vremena.
Nije da nije nam suđeno, nigde ne idem, ovde ostajem.
Bežimo odavde jer je prosperitet mali,
a bežimo kod onih što su ga ukrali.
Što su nas bombardovali, celu zemlju nam raspali.
I sad oni besramno za nas, kažu da smo vandali.
I da smo zaostali, a kožu nam bre odrali,
Zavadi pa vladaj fora, svaki im put upali.
Tako nam I treba kad caruje iredetizam,
a ne vidimo da nas guta njihov kapitalizam.
Tamo nema sarmice, pivo ispred prodavnice,
za božić varnice, al’ su velike nadnice.
Da se tamo mučim, da prihod udvostručim,
pa kad dođem ovde, svako leto, da se šenlučim.
A tamo pognem glavu, kad gazda kaže šnela,
moralna načela su nam bre pal ana čela.
Zemlja nam je plodna, al’ ti nećeš da radiš,
a da posadiš kamen, krompir ćeš da izvadiš.
Nije sreća u parama, nego u malim stvarima,
nije u fukarama nego u drugarima.
Sami ćemo mi da zacelimo svoje rane,
ne brini za manastir I putuj igumane.
Nije da nije nam otiš’o, najzdraviji soj, a ostala je bol.
Nije da nije nam rek’o Bog, da brojimo do tri, suze krv I znoj.
Nije da nije nam ostalo mnogo bremena, a malo vremena.
Nije da nije nam suđeno, nigde ne idem, ovde ostajem.
Ovdje vas svako, poznaje I voli,
a tamo niko, poznavati vas neće.
Bolji su svoji I krševi goli,
no cvijetna polja, kud se tuđin kreće.
Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba,
neće gas grijat’, k’o što ovo grije.
Grki su tamo zalogaji hljeba,
gdje svoga nema, I gdje brata nije.
