Uzalud Je Budim tekst
Branko Miljkovic
Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
Budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza
javnih parkova
Budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
Kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
Budim je zbog zore, zbog ljubavi
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
nego li dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla, neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
Uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova
Uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
Uzalud je budim
ti znas, voda protice
ali ne kaze nista
Uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku
Ako nije tako
odsecite mi ruke
