U Beskonacno Dugim Nocima tekst
Nidza Bleja
Ponekad u beskonacno dugim nocima mislima zalutam u svemir
gde vlada tisina ne postoji mrznja i prezir,
primecujem da se sve manje smesim mozda gresim,
u sebi osecam emocija prekid
i sve je uzalud sav taj trud, nisam grub ali nisam ni lud
da uzalud vreme trosim na knjige koje rekle su sve,
sve je receno vec na videlo izneseno,
ali zidovi se i dalje ruse a niko ne cuje i ne primecuje
a zasto, mnoga pitanja me i dalje guse,
da li je jedan covek vredan svoga pada,
da li su knjige vrednije od istorije moga grada,
svakim danom sve vise srcima mrznja vlada,
svaka nada za boljim strada,
mada kada se negde cuje plac novorodjene bebe
pogledaj u nebo, vide ces da zvezde sijaju za tebe
nadaj se boljem i kada venu ruze, i kada losu spiku kuze
ti i dalje budi ono sto jesi, i ostani tu gde si
nemoj da se prodas da podjes za novcem,
da se nadjes u drustvu losem, nemoj da te tudje misli koce
zlatno doba bilo je i jos je ljudi na gluposti vreme trose,
a samo treba da uoce da laz spoljasnji privid stvara,
da je tuzan zivot ponor bez kraja sreca kraj krajnosti,
ljudi beze od realnosti beze od samih sebe
od svojih zivotnih puteva, nestaju u zacaranoj tami
zauvek neshvaceni ostaju sami da traze izlaz iz neresivih problema,
zivot kao lavirint sa milion ispreplitanih sudbina, i nijedna iskrena
uz tonove bezim u noci nesane sa senkama mesam se,
jedno vecno je filozofija i ja, uvek zauvek izmedju dva koraka,
(-sna i jave mnogo kvaka izaberi svoja vrata brave tonove prave-),
uz tonove, bezim u noci nesane sa senkama mesam se,
jedno vecno je filozofija i ja, uvek zauvek izmedju dva koraka
(-sna i jave mnogo kvaka, izaberi svoja vrata brave tonove prave-)
jos uvek bez ideje obuzet strahoom upraznjavam bleje,
i sve je otislo u ne povrat vecni mrak
ostale su iluzije i zelje koje saljem sprejem,
u srcu tuga veje kada se setim da neki ljudi
ne mogu da shvate, da su nekad imali buducnost,
a sad ne mogu vreme da vrate
ostaje sklonost za bol tuga je samo simbol,
ti i ja sa jos par semplova gubi se smisao,
definicija postaje slaba ni nasa ljubav ne moze protiv sveta,
a osecanja me ubijaju srce cepaju,
ljudi gledaju kako para da se docepaju,
meni je novac potreba ali nije bitan
i dok ulicama nocima skitam
osmehe drugarima pravim svoj skidam,
i vracam se svojim dugim nocima sa zatvorenim ocima
razmisljam gde su misli njene, jer ja nemam nista osim bleje
i mog grada, za koga niko ne daje ni pet para
a meni je u srcu volim svaki cosak svaki dan je gorak,
ali imam ljubav za ulice ne bezim iz ove ludnice
cekam sunce, i smeh na majcinom licu koji mi daje snagu
isuvise jaku, ali sve je vise bluza prljavih od suza,
i pitam se kuda ali uzaluda, iako se ne plasim da krenem
plasim se da ne skrenem sa puta,
ovako cu misli da skupljam i nastavim da lutam,
i dalje zivim i ne odustajem iako je sve teze ljudi beze
od realnosti, a iluziom reseni problemi ponovo su za napad spremni,
nesto u meni govori kreni ali ljudi oko mene jos uvek nisu spremni
uz tonove bezim u noci nesane sa senkama mesam se,
jedno vecno je filozofija i ja, uvek zauvek izmedju dva koraka,
sna i jave mnogo kvaka izaberi svoja vrata brave tonove prave,
uz tonove, bezim u noci nesane sa senkama mesam se,
jedno vecno je filozofija i ja, uvek zauvek izmedju dva koraka
sna i jave mnogo kvaka, izaberi svoja vrata brave tonove prave
a ja bi posao u nove predele da vidim sta mogu ostvarene misli da ucine,
bilo je lose juce danas isto ali zivim za bolje sutra, zivim od mraka do jutra
misle da sam ludak cudak ali nocu sam budan, a danju spavam vreme zavaravam,
zivot gledam sa strane brojim mane a vrline zanemarujem, mozda preterujem
ali u boga ne prestajem da verujem, prica se svasta bolje da ne cujem,
na ulicama grada kkisa pada, sve je vise onog sto smeta onog sto boli,
sve je manje onog sto se voli sto se ceni, sto pripada meni i kao da mi svet okrece ledja
ili ja njemu trazim poentu u tome svemu, sve nastaje i nestaje u trenu
iako zivim za bolje dane, gledam sranja oko sebe pokusavam da shvatim zivot shvatim tebe,
tvoje zelje i probleme, a zelim i radost da delim ali i tugu trazim poentu drugu,
ali tvoje retko nasmejano lice zasto, - zasto mora biti tako, a ne znam ni sam kako
da promenim stvari da covek ostane onaj stari da ne ostari, i ne promeni,
ali pored losih misli zaboravljam sve - sve ostavljam iza sebe,
i opet se vracam nocima sa kasetama i plocama pisem i pevam
malo dremam mastam svasta, ali nista ista prica posle toga, ali ima boga to znam
jednog dana sagradicu hram tu cu biti, ali dotle ovde pripadam
da uz tonove bezim u noci nesane sa senkama mesam se,
jedno vecno je filozofija i ja, uvek za uvek izmedju dva koraka
