Hoću da ti rađam sinove
Maja Nikolić
Ti ne govoriš mnogo, a ja sve čujem.
U tvojoj tišini osećam se živa.
Tvoja snaga lomi, tvoja ljubav gori, jedan tvoj pogled i srce mi se pokori.
Gde staneš, zemlja se umiri, k’o da si stvoren iz neba i groma.
Samo kraj tebe meni je mesto, takav se čovek ne rađa često.
I zato…
Hoću da ti rađam sinove,
nek’ rastu hrabri, ponosni.
Nek’ nose tvoju krv i tvoju čast.
Nek’ znaju čiji su potomci.
Ti ne govoriš mnogo, a ja sve čujem.
U tvojoj tišini osećam se živa.
Tvoja snaga lomi, tvoja ljubav gori, jedan tvoj pogled i srce mi se pokori.
Gde staneš, zemlja se umiri, k’o da si stvoren od neba i groma.
A ja, do juče divlja, pred tobom nema i pitoma.
I zato…
Hoću da ti rađam sinove,
nek’ rastu hrabri, ponosni.
Nek’ nose tvoju krv i tvoju čast.
Nek’ znaju čiji su potomci.
Kad me zagrliš, svet stane.
Isto ludilo, ista strast, isti put,
isti smo u svemu, kao u noći zvezde dve.
To nije samo ljubav — to je pečat sudbine.
Hoću da ti rađam sinove,
nek’ rastu hrabri, ponosni.
Nek’ nose tvoju krv i tvoju čast.
Nek’ znaju čiji su potomci.
