Pismo Vanzemaljcu

Pismo Vanzemaljcu tekst

(Marcelo)
Reci ces da smo te mi zvali, da nije fer
da ti sada kazem: ”Vrati se, ovo nije svet
koji hrli da grli turiste i vrvi od vrlih, ne.”
Zar da te lazem? Zar tebe? To je greh.
Prastaj za poziv, al’ nismo ga ni slali svesno,
niti sa zeljom da zbog nas letis tako daleko,
da napustis zbog nas svoj mir, mrak i vecnost.
Ti, dar i svetlost… ovde ti nije mesto.
Jer, zivot pored nas bio bi k’o zivot nas…
a nije vredno ni da fotkas takav jedan pejzaz.
Cim dodjes, videce ti boju. Reci sta znaci.
Sta si zbog nje. A onda ce dodati zacin:
dodelice ti naciju i kazati da je svetinja,
da si i ti junak zbog junastva svojih dedova,
da si i ti los zbog drugih iz svojih redova,
da si i ti dobar jer je neko bio pre toga.
Ovo je tvoja zastava, ovo je tvoj dres.
Kada vidis drugacije, ti nasrni kao zver.
Jer i oni su tako na tvoje, il’ mi na njih,
il’ vec nesto… al’ kakve veze sa tim imas ti?
Ljudi to zovu sudbinom. Licemerni blef.
To nije ruka vise sile, no ruka ljudi od pre.
A kad se gleda iz tvog beskraja, to sve nema znacaja.
Sve je covek vajao prstima svoga ocaja.

Refren:
I eto, to je svet. Eto, to su ljudi.
Prazni i ludi. Mali i glupi. Tudji.
Ne mogu da ti dozvolim da dodjes… oprosti.
Ne mogu da ti dozvolim da dodjes… razumi.

(Marcelo)
Dodelice ti veru. I bices te vere.
I ginuces ako treba za tu veru bezveze.
Objasnice ti da to Bog hoce od tebe
oni sto ga gledaju kroz prizmu svoje cudi bedne.
Ulizuju se njemu isto k’o u firmi sefu:
mole ga, cmizdre i stenju, traze od njega nesto.
Eto ti kako oni shvataju vrhovno dobro:
kao sujetno bice koje zeli ulagivanje vesto.
Simbol ljubavi shvataju k’o bolesni ego,
kome treba da ga mravi hvale da mu bude lepo.
Kada tako pojme svetlost, kako tek pojme tamu?
DJavo u redu na birou rada prosi za hranu,
jer suvisan je svetu gde je rat uvek u toku
da ljudi dokazu ciji to bog ima veceg djoku.
Jer, ako ima boga, on je samo jedan.
I ne treba ti mac i crkva da mu budes odan.
On od tebe jednostavno zeli da budes dobar,
a ne da placas popa i da se slihtas do groba.
Ako sve ovo ikad kazes, izdajnik si roda.
Jer ovde si to: vera, nacija i boja.
Ljudi umiru zbog toga, zbog slucajne lutrije,
a da su izvuceni drugde, sve bi bilo drukcije:
voleli bi ono sto sad mrze jednakim zarom,
i opet bi im bilo vredno da to plate glavom.

Refren

(Marcelo)
Na kraju, ostaje onaj najtezi zalogaj:
da sprecimo tvoj dolazak i molimo oprostaj.
Oboje smo slomljeni, al’ nemamo petlje za pokusaj…
oprosti nam.
“Dobar dan… dosli smo zbog abortusa…